Grünwald

Излазак сунца

 

Сваки пут када бих се припремио да сањам о Гринвалду, видео бих варљиво море, усталасалу степу, трепераве далеке плаве планине на обзорју. Велики дрвени точак који се споро окреће на расквашеном тлу. Мутну воду која прска и таласа се у дубоким траговима. Чују се повици и шљапкање док спора запрега, уз ритмично благо њихање воловских глава, напредује ка излазећем сунцу. Гринвалд седи на задњем делу кола и ноге му висе, клате се као Пизанелови обешени, као Вијонова братија, у ласцивном и тужном ритму слике Мусоргског.

Тај поновљени сан, то ритмично њихање, клаћење, ти велики дрвени точкови надахнули су ме да напишем једну од својих ретких песама. „Круг ближе забораву, круг ближе смрти“, патетично велим, „снови и туге ломе се, крти“. 

 

Лажи

Гринвалда су, по свему судећи, убили Татари негде у степама јужне Русије. Много пута сам замислио Козаке како га секу сабљом (што је анахронизам), или Татаре како пале кола и терају волове, остављајући за собом његов леш у влажној трави, лица окренутог ка тлу, уста пуних земље. Та нестварна слика је, не заваравајмо се, симболичко уобличење његове есхатолошке метафизике: опседнут идејом о складу свих ствари, био је убеђен да је устројство горњег света верни одраз устројства доњег. Јасно га видим како бележи, на маргини друге странице књиге пророка Исаије да је Божиј суд „као када би људи судили новорођенчету што се хранило крвљу трудне матери“. Окрећући се земљи у судњем часу, одрицао се небеског, јер је за Јакоба Гринвалда коначна празнина ништавила, упркос свему, била пожељнија од несагледиве патње вечног трајања.

 

Лажи

Одбацивање идеје о рају образложио је у рукопису Decem, познатом преко кратког навода који нам подмукло завештава Волфганг Фирстер, у De Purgatori, полемичком спису против протестантске јереси. Образлажући зашто су идеје лутеранаца одавно одбачене заблуде, наводи и побија, између осталог, и три од десет разлога из Гринвалдовог списа (јер је код Јакоба Гринвалда све било под знаком броја десет) због којих рај не постоји (протестанти су тврдили да не постоји чистилиште):

„После ових исцрпних објашњења, време је да се укратко понови десет наведених разлога. Први је био веома једноставан: с обзиром на то што сваки дан доноси ново зло... ergo, нема никаквог смисла очекивати да ће икада бити боље, па ни након смрти.

Други је такође веома једноставан: ако је Бог створио човека по свом лику, не постоји ни један разлог да сам Бог буде бољи од људи, нити да рај буде боље место од земље. Уосталом, дозволићу себи да будем још јаснији: ако је Бог створио човека по свом лику, и човек одговара лику божјем, онда је сам Бог Нечастиви и нико други, и његов рај може бити само пакао.”

„Десети и последњи је разлог, и не најмање важан, што човек мора имати право да умре. Излишно је даље наводити поново сва места у Светим списима који доказују да нема ничега после живота, нити поновити да то није разлог за безумно бешчашће, већ да се праведност не сме ни часа одлагати – јер мера истине је само смрт.“

Тек у светлу основне тезе ове последње тачке најзад сам успео сагледати другачије Демићев роман и схватити разлог свом бескрајном стиду.

 

Рај

Изводи о Гринвалду у De Purgatori, мада кратки, настављају се Фирстеровом напоменом, вероватно кључном за разумевање његове теолошке мисли: у његову безбоштву, Гринвалд је био замислио страшни суд за Господа самог, према божјим властитим мерилима. Кроз снове сам сазнао неке од тачака оптужнице коју је Гринвалд непрестано продубљивао и рафинисао: 

„Јер је човек боголики рођен као племић, и као племић мора прихватити своју горду судбину: да ником ништа не дугује, али да нико не дугује њему.

 

Путовање на крај света

Татјану сам почео сањати тек годину дана после њене смрти, непосредно после инфаркта, у болници. Кон ме је посетио, тог дана, пред коначни одлазак у Француску. Рекао је: „Смењујемо се у прогонству, стари камераду.“

Одговорио сам: „Мислим да је Бог умро, али нико нема храбрости да то саопшти.“ Насмејао се.

„ – Вратио си се.“

Добро сам разумео шта је желео да каже, али сам, као и он, наставио сопствени вишесмислени монолог.

„Селим се у мит, причају књижевни посленици.

– Стојиш преда мном који сам се вратио из мртвих и опседнут си својом славом.“

Осмех је нестао с његовог лица:

– Нећу се вратити...

– Подићи ћу ти кенотаф.“

И опет смо се насмејали.

Гледао сам га мало касније где излази из моје болничке собе заувек, као што сам Татјану пратио знајући да се неће вратити. Приметио сам да гази само по црним пластичним плочицама пода, као што је целог живота ходао помало сплетено, незграпно, мрачном страном и покушавао да је претвори у поезију. И мрзео сам га.

 

Снови

Ти снови су се понављали веома редовно, и личили су, по изузетном привиду стварности, на програмиране снове којима сам истраживао време, прошлост и будућност. Радња се неизоставно дешавала у истом, познатом безименом граду: радничко, тмурно насеље, сивих и мрачних зграда међу којима се човек лако изгуби. И у свим сновима, тражим Татјану, распитујем се, лутам, улазим у сеновите улазе и стојим поред прљавог лифта, и очајавам. Понекад сретнем неку њену пријатељицу која ми каже да се одселила, да је у некој четврти на другом крају насеља, четврти до које нема превоза и нико не зна где је.

 

Прошлост

Оно што је било најважније у њима била је туга с којим сам се будио, болна црта која се ширила сред груди као напрслина у сувом пању. Увек бих помислио, осетио исто: како је још један дан прошао у узалудном трагању, и смрт се ближи. Comme la vie est lente, et comme l’espérance est violente.

Пробудивши се после таквих ноћи, схватао бих изнова да сам се окружио лажима. Никад у животу нисам рекао истину. Не постоји начин да се она каже, јер је као пророчанство, неразумљива и разорна. И мој живот није онај који сам желео живети. Није онај који живим. Никад нисам ништа учинио беспоговорно коначно, свршено. Увек између да и не, између хтења и жеље, као у лавиринту.

И опет сам заобилазно открио значење Гринвалдових речи – живот не дозвољава истину, супротан јој је: мера истине је смрт. Награда за истину је смрт. Зато човек мора имати право да умре – да напокон буде у миру са истином.

 

Поезија

Сва поезија света није довољна за један поглед. Кад је Татјана погинула

 

Станица и пиштање воза

Никад нисам упознао свог оца, али данас знам да је то неминовност: ни мој син мене никад неће упознати, мене који сам његова кућа и његов заклон. Умрећу, а тишина која одваја људе једне од других, па и оца од сина и сина од оца, и која чини све ствари тежим и бесмисленим, опстаће бескрајна и неуништива. 

(Ту, иначе, престаје моја сличност с Коном, мојим пријатељем и узором. За разлику од мене, њему је судбина обилато надокнадила губитке из младости од којих му је, у зрелим годинама, била остала само извесна носталгија, недефинисана туга, око које је градио кулу своје извештачене уметничке трагичности.)

Најранија слика коју памтим је мама и ја, на прагу куће гледамо тату како одлази у рат и окреће се последњи пут и маше нам. Био је обећао да ће се вратити: преживео је борбе априлског рата, издржао пакао Матхаузена, да би га као реакционара стрељали партизански комесари кад је крочио у Београд, на двеста метара од родне куће. 

Не морам да измишљам већ да кријем: да кријем мржњу према људском роду, мржњу према праведницима, бунтовницима, према лицемерима свих врста.

Размишљајући о тати схватио сам разлику између партизанских ратних филмова и холивудских – смрт главног јунака у нашем послератном филму заправо је жртва на олтару Новог Друштва, који се храни крвљу својих најбољих синова; смрт у Холивуду је бесмислена и унижава и онога који гине и свет у којем је живео.

 

Пародија

На почетку Осамнаестог бримера Луја Бонапарте, Маркс вели „да се историја увек дешава два пута“, и додаје: „једном као историја, други пут као пародија“. Тако понекад сагледавам и своје писање: пародирам Коново најбоље дело, седмоделну приповест о револуцији која прождире свој окот, и једва се одупирем нагону да додам поглавље „Кратка биографија Д. Кона“, написано у истом подјебљивом и окрутном свезналачком маниру – с неизбежним скривеним освртом на класу, порекло, расу – како је то Кон чинио.

Додуше, моји ликови нису крволочни олош револуције, о којима Кон – сублимирајући тако своју црногорску бахатост и јеврејску ситничаву осветољубивост – пише с нескривеним склоностима. Те бесне звери у људском обличју одувек су били непријатељи. Једино су ми блиски по материјалистичком поимању смрти: прах праху, тело земљи. Због тога су и застрашујући: за разлику од Гринвалда, порицањем сопствене душе одбацивали су и сопствену душевност.

 

Кон

Гледао сам интервју с њим из 1982. Изгледао је потресно поред извештаченог и надобудног водитеља. Сетио сам се потом наших разговора из студентских соба, из времена када смо и један и други желели бити писци: кључне категорије за њега су биле истинитост и промена, а за мене случај. Сматрао сам да мој текст мора лутати за мном, а он, да га мора разбијати необичним и ретким речима да не би добио ритам, јер живот нема ритма – иначе није живот.

Тада смо већ били упознати с основним постулатом Књиге, како га је Фридштајн дефинисао: нико не влада силом, већ сила влада њиме. Не треба се играти речима, јер речи, саме за себе, имају моћ да открију оно што ни сами не знамо да носимо у себи, и моћ да то остваре. 

Фридштајнова теза нам је изгледала као срж књижевности и односа писца и дела. Тек смо после, играјући се, схватили да нема међе између књижевности и живота, и да не постоји демаркација између писца и дела. Речи које ноншалантно изговарате непрекидно делују на ток ваше судбине, а инкантација само појачава њихово дејство.

 

Кон

 

Седели смо у његовом испосничком стану у Паризу и смејали се.

Упоредили смо своје судбине с Кнутовом и Фридштајновом. Као и Кнут, био је звезда и доживео распеће. Као Фридштајн, непрекидно сам бежао, убеђен да ће ме на крају стићи.

Допала нам се неспретност те игре речи и поново смо се насмејали. Затим смо ућутали.

Карвер

Киша

Слика којом волим да започнем сваку своју причу је она у којој главни лик стоји поред прозора и посматра кишу, као да је живот само низ растанака између два пљуска.

Тако и главни лик у овој причи — назваћемо га Лука, по имену којим сам хтео крстити свог сина, и које није ни боље ни горе од других — седи у паркираним колима и посматра кишу. Уличицу је савременост заобишла и изгледала је још увек као средином прошлог века: с једне стране улице, пекара, до ње бакалница; даље су се низале једноспратне кућице. Једна или две биле су свеже окречене. С друге стране, сиви зидови соц­ре­а­ли­сти­чке архитектуре и нејасне намене и хотел.

Киша је пљуштала и никог на улици није било; само је мачка провирила из контејнера за отпад, нешто даље.

Лука је запалио цигарету. Није имао кишобран, и није му се излазило из кола.

Одлучио се напокон. Извадио је цигарете и боцу с водом из пластичне кесе, ставио кесу на главу и пожурио према хотелу. Сетио се да је заборавио пртљаг, те се вратио. Спетљао се док је вадио ствари из пртљажника. Мокра кеса му је падала на очи, испустио је кључеве, угазио у поточић који је текао улицом и поквасио чарапе. На крају је опсовао, затим се исправио и полако отпешачио до хотела, трпећи пљусак достојанствено.

Код рецепције, одмах испред фоајеа, срео је стару пријатељицу која је одлазила. Према програму конференције, наступила је првог дана, током матинеа, и сада се враћала кући, док је он требало да излаже тек током поподневне сесије другог дана. Изменили су неколико речи, а онда га је загрлила на растанку. Наслонила је образ на његово раме, а он ју је нехотице почео миловати по коси. Подигао је поглед и приметио друге колеге с његова факултета у фоајеу. Склонио је руку с њене косе. Отворио јој је врата, рекла му је „видимо се”, раширила кишобран и отишла. Посматрао ју је како неспретно гаца по поточићима на пустом путу.

Живот је низ растанака, а киша пада, помислио је опет. Сваки је нови растанак болнији, јер нема више правог сусретања. Сваки је коначан: све блеђа авет, празна љуштура заузме место бића с којим си делио успомене. А успомена све мање, и свака која није испричана осуђена је да нестане, и један део нас с њом. Колико ли нас пута избришу из својих успомена, из свог живота? Колико ли нас пута убију? Живот је низ умирања, а киша пада.

Ушао је у фоаје и махнуо пријатељима који су га чекали. Насмешио се назор.

Стари радио је свирао „C’est irréparable” Нина Ферера. Непоправљиво је.

И док је Лука стајао, неодлучан, код рецепције, размишљајући о вољеној жени коју је по ко зна који пут испратио на кишу, помислио сам на свог оца. Смртно болестан, гледајући с терасе цветало воће у врту, тата је изјавио како је све родило боље него икад, и како ће свега бити, само њега неће. Стајао сам код ограде и нисам смео да се окренем к њему. У воћњаку је трава била прерасла. Пиркао је ветар.

Лажи

Осећао је чудну грижу савести. Веровао је да игра игре у којима неко мора бити повређен, и да сваки знак милосрђа, тренутак искрености значи да ће он бити тај. Људски односи су нељудски по природи својој.

Сео је поред М., колегинице с катедре. Питала га је: „Реци ми искрено, обећаваш? Је ли ичега било међу вама?” -- и показала главом према вратима.

Није схватала несувислост питања.

„Али имаш фиоку у срцу за њу, зар не?”

Прећутао је.

„Имаш ли фиоку и за мене?”

Пожелео је да је пита да ли је свесна шта му саопштава, али је знао да нема сврхе.

„Некако. Ваљда.”

„Волела бих да знам где је, међу свим тим 'фиокама'? Горе? Доле? У средини? ... Баш је згодно са фиокама -- као да пакујеш одећу: ово ми је за лето, ово за зиму, ово носим петком, ово средом... Зар не?”

Није одговорио.

У срцу су све фиоке исте, и има их тако мало. Не постоје различите љубави, већ су различита места, околности, време. Емоције су увек исте, само се другачије показују. Или се не показују.

„Неки тврде да имаш фиоку и за њу.” Погледала је у правцу нове колегинице која им је махала са рецепције и показивала да ће им се придружити.

Окренуо се опет ка улазу и погледао жену која им је прилазила. 

И код ње је то само игра, надметање с мушкарцима и супарницама, вечито доказивање како је лепша и пожељнија. Ох, и вешта је, како је вешта, како то ради природно, са урођеним даром да одабере време, реч и гест.

Одмахнуо је резигнирано главом. Да је слушала његово ћутање, да га је само једном погледала у очи, да је престала да слуша сопствене говоре и да игра вечито исте игрице, истина би јој била јасна.

„И, шта рече?” рекла је М. циничним гласом. 

Сад га мрзи. И мрзеће га док је не разувери, а онда ће га мрзети зато што ју је разуверио. А онда више неће бити занимљиво, и избрисаће га, још једно брисање, још једна издаја из неспоразума, из сујете, још једна смрт. Или повређујеш или си повређен.

Пожелео је да је пољуби, тако бесну и љубоморну, и окренуо је главу према прозору.

Киша је пљуштала.

Душа

Киша је још увек падала.

Неко је покуцао и Лука се окренуо. Никог није очекивао, и премишљао се да ли да отвори врата. Мораће с неким да разговара, а није желео разговарати. 

И ја сам јутрос ћутао под својим орахом. Почео је да се суши и загрлио сам га као што је Ниче грлио коња у Цириху, али нисам плакао над судбином света. Сваки човек има своје дрво, живу душу везану за његову судбину, црног серафима који путује заједно с њим. Тако се и татин орах осушио лета његове смрти, као што ће и мој, и моје умирање, коначни распад тела и душе почело је. О, не, нисам луд. Бити луд ништа не значи, уосталом, и то што ослушкујем тајанствени и сложени свет који је скривен свуда око нас, и који управља нашим животима према окрутном, неумољивом устројству, само ми омогућава да унапред знам, да све схватим пре него што треба, и да чиним погрешне изборе као што је и Ахилеј, само што се мени никад не нуди нером клевос, „слава господарâ”, која води у незаборав. 

Појачао је радио да не би чуо упорно куцање.

We only said good bye with words

I died a hundred times...

Пушио је и чекао да куцање престане. Чуо је своје име и препознао глас.

Напољу је мрак био скоро потпун. 

Тополе

Куцање је било престало и Лука се тргао из тишине. Сетио се разговора с М. Жене увек знају, и окрутне су једна према другој, нарочито кад се једна другој смеше. И добро је не отварати им врата, не одговарати када куцају.

Помислио је на давнашњи тренутак када је то разумео: за ручком је открио бившој девојци да излази с другом. Онесвестила се, пала са столице, повукла столњак и просула храну по свиленој хаљини. Док ју је шетао да поврати присебност, потресен, наивно јој је понудио да је следи до на крај света. Рекао је: 

„Ја… мислио сам да ме не волиш. Да сам само привремено решење, док не наиђе права прилика, и зато сам… Стидим се колико сам погрешио. Ако можеш да ми опростиш… довољна је једна реч… довољно да пожелиш...“

Само се тајанствено насмешила, и није одговорила. 

Јер жене своје мушкарце бирају као расне псе, према педигреу и цени, не према срцу њихову.

На излазу из Паланке налазио се дрворед топола, да својим жилама држи насип којим је вијугао пут. Кад је довољно пјаних возача изгинуло у тим кривинама, тополе су посекли уместо да поставе ограду. Преселио сам те јабланове у свој други свет, онај где живим у својој машти, да подупру брег с којег сањам, и у којем су њихова лепота и господство непролазни.