Танго

Лелујаво међувреме када се човек нађе на оштрици која одваја љубав од ништавила, и са које мора убрзо да склизне, било да се врати у свет узрока и последица или да се отисне у неспознато, значајан је и инспиративан када пишете приповетке. Борхес, Карвер, па и Хемингвеј су chiaroscurom великих маестра барока своје најлепше приче исприповедали о тој песми сирена коју људи танане и лепршаве уобразиље кад тад зачују.

Нисам попут Борхеса чаробњак, али чу ипак покушати да опишем кратки сусрет страсти, музике и тишине, састојака волшебног еликсира који нас годинама потом подмлађује, барем за тренуће успомене, као опијум уздиже дух до тамних, опојних висина, и као опијум, када нама овлада, одвуче у понор. Прича је веома једноставна, но то је још једна потврда да се живот уистину одвија у бескрајним, сеновитим меандрима наше психе, да је његова срж скривена негде у раскораку између поступака, дешавања и речи, непојамна и неухватљива.



Седели су на троседу у дневној соби, с празним местом међу њима. Гледао је кроз прозор пролетње листање ораха у дворишту, док је помно посматрала, као да је први пут види, репродукцију Ђорђонове „Олује”.

„Чудно је како никад досад нисам приметила претећу тишину која извире из ове слике. Као да надолази плима која ће потопити читав свет.



Ти си је купио, зар не?



– Аха. Прошло је много времена од тада.


… оно што нам увек недостане. Да ли је ико имао стрпљења да проматра бубрење пупољака? Волео бих да могу уочити трен када цвет пробије опну и почне расти.

– Говорим о другој тишини. Хоћеш ли да пустим неку плочу?“

Климнуо је главом.

„Неће ти сметати ако пустим Нину Симон?

– Ни најмање.”

Тихи блуз је лагано испунио просторију.

– Знаш, после толико времена, изражавамо се на исти начин.

– Не говоримо више о истим стварима.




Када крећеш?

– Прекосутра.




– Нема изгледа да промениш одлуку?

‑ Нема смисла говорити о томе сада.




– Ах.”

Нина Симон је певала „My babe just cares for me...”



– „Била сам заборавила колико су њене песме тужне.










– Нисмо је одавно слушали.

– Да, одавно. Скуваћу нам кафу.”

Отишла је до кухиње. За то време, устао је и окренуо плочу, затим је пришао прозору, размакао завесу. Ветар је почео дувати и наоблачило се нагло.

Ушла је поново у дневну собу, спустила послужавник на сточић и насула кафу.

„Седи, молим те.





– Постоји некакав чудан склад, тајни споразум између ствари. Погледај време.

– Седи, охладиће ти се кафа.




– Сећаш ли се Венеције и оног малог кафеа у којем су газда и келнерица плесали? Имао сам утисак да је читава вечност стала у оних неколико минута.

– Играли су танго.

– Нису. Време је да кренем.”



Седео је и није се померао. Узео јој је цигарету и запалио.




„Време је да кренем.

– Ниси попио кафу.

– Није важно.”



Полако је устао и кренуо према излазу. Застао је поред ње и погледао је, а онда је окренуо главу према грамофону.

Ухватила га је за руку у том тренутку, и стала и сама. Посматрали су се, а онда су лагано, лагано заплесали.

Смедерево, 17. 09. 1994.