Магична врата
Као што је Њутн целог живота остао дете које се игра камичцима на плажи, тако и сам целог живота вирим кроз закључана врата, иза којих откривам један леш за другим, и питам се само када ћу наићи на свој.
Анализирајући сопствену технику писања, увек уочавам исту матрицу, да не употребим реч која је неупоредиво више у моди, структуру: причу увек почињем анализом меланхолије, туге, да бих одлутао за сликама које је изазивају, за својим књишким реминисценцијама, за својом болесном ерудицијом. И живот почиње ту, на том месту, мој живот, који одједном више није пуна пиксла, Ретрингово налив перо и најчешће празан лист папира, ни болест, болест која неумољиво стиже и која ће ме ускоро однети, већ путешествије мрачном и помућеном маштом, упознавање и убијање мојих других ја, понирање, понирање све дубље и дубље из приче у причу.
И то је разлог због којег, застрашен дубином, никад не завршавам своје приповетке, већ их прекраћујем.
Гринвалд
Видео сам када је Гринвалд први пут прочитао мисли саговорника, и осетио исту бескрајну радост када сам први пут и сам успео у томе, кад су ми се људи отворили као илустроване књиге бајки. Очекивао сам какофонију гласова око себе, међутим свет мисли је свет тишине и боја̂.
Књига
Књига је била подељена на седам ненасловљених поглавља, тематски одељених, чија је структура била очигледна и симетрична. Прва три поглавља била су посвећена светлој страни: лечењу лековитим биљем, напицима, развијању духовних моћи; други део, од три поглавља такође, мрачној страни: отрови, чини и свет духова. На крају, одељак који је одударао и тицао се вештине сањања.
Читање је ишло тешко: језик је био чудна редакција старословенског, с бројним непознатим речима чије је значење морало бити васпостављено поређењем с другим језицима. Учио сам разне словенске језике, обнављао знање латинског, удубљивао се у упоредну граматику, али су поједине нејасноће остајале, одломци нису имали смисла. Касније сам открио да поједине редове, реченице, ваља читати наглас, при чему, опет, није било лако спознати прави изговор – тада се откривала њихова бајалачка природа.
Имена без људи
Јакоб Гринвалд, Растислав Сорб и Бромислав Фридштајн су ми се најчешће појављивали у сновима. Гринвалд је знао да је светли тунел творба Сотонина да затоми ослобођене душе, и тражио је други излаз – повратак у други живот, у још један круг патњи, сада кад се сећао свих, чинио му се неподношљивим; Фридштајн, који није веровао у постојање душе, још је чекао своју неумитну смрт, ишчезавање у ништавило. Сорб је лутао неутешан јер је погинуо непричешћен бранећи прво руско утврђење, и тражио је и даље опрост грехова.
Нема коментара:
Постави коментар