субота, 31. децембар 2016.

Карвер


Киша

Слика којом волим да започнем сваку своју причу је она у којој главни лик стоји поред прозора и посматра кишу, као да је живот само низ растанака између два пљуска.

Тако и главни лик у овој причи — назваћемо га Лука, по имену којим сам хтео крстити свог сина, и које није ни боље ни горе од других — седи у паркираним колима и посматра кишу. Уличицу је савременост заобишла и изгледала је још увек као средином прошлог века: с једне стране улице, пекара, до ње бакалница; даље су се низале једноспратне кућице. Једна или две биле су свеже окречене. С друге стране, сиви зидови соц­ре­а­ли­сти­чке архитектуре и нејасне намене и хотел.

Киша је пљуштала и никог на улици није било; само је мачка провирила из контејнера за отпад, нешто даље.

Лука је запалио цигарету. Није имао кишобран, и није му се излазило из кола.

Одлучио се напокон. Извадио је цигарете и боцу с водом из пластичне кесе, ставио кесу на главу и пожурио према хотелу. Сетио се да је заборавио пртљаг, те се вратио. Спетљао се док је вадио ствари из пртљажника. Мокра кеса му је падала на очи, испустио је кључеве, угазио у поточић који је текао улицом и поквасио чарапе. На крају је опсовао, затим се исправио и полако отпешачио до хотела, трпећи пљусак достојанствено.

Код рецепције, одмах испред фоајеа, срео је стару пријатељицу која је одлазила. Према програму конференције, наступила је првог дана, током матинеа, и сада се враћала кући, док је он требало да излаже тек током поподневне сесије другог дана. Изменили су неколико речи, а онда га је загрлила на растанку. Наслонила је образ на његово раме, а он ју је нехотице почео миловати по коси. Подигао је поглед и приметио друге колеге с његова факултета у фоајеу. Склонио је руку с њене косе. Отворио јој је врата, рекла му је „видимо се”, раширила кишобран и отишла. Посматрао ју је како неспретно гаца по поточићима на пустом путу.

Живот је низ растанака, а киша пада, помислио је опет. Сваки је нови растанак болнији, јер нема више правог сусретања. Сваки је коначан: све блеђа авет, празна љуштура заузме место бића с којим си делио успомене. А успомена све мање, и свака која није испричана осуђена је да нестане, и један део нас с њом. Колико ли нас пута избришу из својих успомена, из свог живота? Колико ли нас пута убију? Живот је низ умирања, а киша пада.

Ушао је у фоаје и махнуо пријатељима који су га чекали. Насмешио се назор.

Стари радио је свирао „C’est irréparable” Нина Ферера. Непоправљиво је.


И док је Лука стајао, неодлучан, код рецепције, размишљајући о вољеној жени коју је по ко зна који пут испратио на кишу, помислио сам на свог оца. Смртно болестан, гледајући с терасе цветало воће у врту, тата је изјавио како је све родило боље него икад, и како ће свега бити, само њега неће. Стајао сам код ограде и нисам смео да се окренем к њему. У воћњаку је трава била прерасла. Пиркао је ветар.

Лажи

Осећао је чудну грижу савести. Веровао је да игра игре у којима неко мора бити повређен, и да сваки знак милосрђа, тренутак искрености значи да ће он бити тај. Људски односи су нељудски по природи својој.

Сео је поред М., колегинице с катедре. Питала га је: „Реци ми искрено, обећаваш? Је ли ичега било међу вама?” -- и показала главом према вратима.

Није схватала несувислост питања.

„Али имаш фиоку у срцу за њу, зар не?”

Прећутао је.

„Имаш ли фиоку и за мене?”

Пожелео је да је пита да ли је свесна шта му саопштава, али је знао да нема сврхе.

„Некако. Ваљда.”

„Волела бих да знам где је, међу свим тим 'фиокама'? Горе? Доле? У средини? ... Баш је згодно са фиокама -- као да пакујеш одећу: ово ми је за лето, ово за зиму, ово носим петком, ово средом... Зар не?”


Није одговорио.

У срцу су све фиоке исте, и има их тако мало. Не постоје различите љубави, већ су различита места, околности, време. Емоције су увек исте, само се другачије показују. Или се не показују.

„Неки тврде да имаш фиоку и за њу.” Погледала је у правцу нове колегинице која им је махала са рецепције и показивала да ће им се придружити.

Окренуо се опет ка улазу и погледао жену која им је прилазила. 

И код ње је то само игра, надметање с мушкарцима и супарницама, вечито доказивање како је лепша и пожељнија. Ох, и вешта је, како је вешта, како то ради природно, са урођеним даром да одабере време, реч и гест.

Одмахнуо је резигнирано главом. Да је слушала његово ћутање, да га је само једном погледала у очи, да је престала да слуша сопствене говоре и да игра вечито исте игрице, истина би јој била јасна.

„И, шта рече?” рекла је М. циничним гласом. 

Сад га мрзи. И мрзеће га док је не разувери, а онда ће га мрзети зато што ју је разуверио. А онда више неће бити занимљиво, и избрисаће га, још једно брисање, још једна издаја из неспоразума, из сујете, још једна смрт. Или повређујеш или си повређен.

Пожелео је да је пољуби, тако бесну и љубоморну, и окренуо је главу према прозору.

Киша је пљуштала.

Душа

Киша је још увек падала.

Неко је покуцао и Лука се окренуо. Никог није очекивао, и премишљао се да ли да отвори врата. Мораће с неким да разговара, а није желео разговарати. 

И ја сам јутрос ћутао под својим орахом. Почео је да се суши и загрлио сам га као што је Ниче грлио коња у Цириху, али нисам плакао над судбином света. Сваки човек има своје дрво, живу душу везану за његову судбину, црног серафима који путује заједно с њим. Тако се и татин орах осушио лета његове смрти, као што ће и мој, и моје умирање, коначни распад тела и душе почело је. О, не, нисам луд. Бити луд ништа не значи, уосталом, и то што ослушкујем тајанствени и сложени свет који је скривен свуда око нас, и који управља нашим животима према окрутном, неумољивом устројству, само ми омогућава да унапред знам, да све схватим пре него што треба, и да чиним погрешне изборе као што је и Ахилеј, само што се мени никад не нуди нером клевос, „слава господарâ”, која води у незаборав. 

Појачао је радио да не би чуо упорно куцање.

We only said good bye with words
I died a hundred times...

Пушио је и чекао да куцање престане. Чуо је своје име и препознао глас.

Напољу је мрак био скоро потпун. 

Тополе


Куцање је било престало и Лука се тргао из тишине. Сетио се разговора с М. Жене увек знају, и окрутне су једна према другој, нарочито кад се једна другој смеше. И добро је не отварати им врата, не одговарати када куцају.

Помислио је на давнашњи тренутак када је то разумео: за ручком је открио бившој девојци да излази с другом. Онесвестила се, пала са столице, повукла столњак и просула храну по свиленој хаљини. Док ју је шетао да поврати присебност, потресен, наивно јој је понудио да је следи до на крај света. Рекао је: 

„Ја… мислио сам да ме не волиш. Да сам само привремено решење, док не наиђе права прилика, и зато сам… Стидим се колико сам погрешио. Ако можеш да ми опростиш… довољна је једна реч… довољно да пожелиш...“

Само се тајанствено насмешила, и није одговорила. 


Јер жене своје мушкарце бирају као расне псе, према педигреу и цени, не према срцу њихову.


На излазу из Паланке налазио се дрворед топола, да својим жилама држи насип којим је вијугао пут. Кад је довољно пјаних возача изгинуло у тим кривинама, тополе су посекли уместо да поставе ограду. Преселио сам те јабланове у свој други свет, онај где живим у својој машти, да подупру брег с којег сањам, и у којем су њихова лепота и господство непролазни.

Нема коментара:

Постави коментар