Танго

Лелујаво међувреме када се човек нађе на оштрици која одваја љубав од ништавила, и са које мора убрзо да склизне, било да се врати у свет узрока и последица или да се отисне у неспознато, значајан је и инспиративан када пишете приповетке. Борхес, Карвер, па и Хемингвеј су chiaroscurom великих маестра барока своје најлепше приче исприповедали о тој песми сирена коју људи танане и лепршаве уобразиље кад тад зачују.

Нисам попут Борхеса чаробњак, али чу ипак покушати да опишем кратки сусрет страсти, музике и тишине, састојака волшебног еликсира који нас годинама потом подмлађује, барем за тренуће успомене, као опијум уздиже дух до тамних, опојних висина, и као опијум, када нама овлада, одвуче у понор. Прича је веома једноставна, но то је још једна потврда да се живот уистину одвија у бескрајним, сеновитим меандрима наше психе, да је његова срж скривена негде у раскораку између поступака, дешавања и речи, непојамна и неухватљива.



Седели су на троседу у дневној соби, с празним местом међу њима. Гледао је кроз прозор пролетње листање ораха у дворишту, док је помно посматрала, као да је први пут види, репродукцију Ђорђонове „Олује”.

„Чудно је како никад досад нисам приметила претећу тишину која извире из ове слике. Као да надолази плима која ће потопити читав свет.



Ти си је купио, зар не?



– Аха. Прошло је много времена од тада.


… оно што нам увек недостане. Да ли је ико имао стрпљења да проматра бубрење пупољака? Волео бих да могу уочити трен када цвет пробије опну и почне расти.

– Говорим о другој тишини. Хоћеш ли да пустим неку плочу?“

Климнуо је главом.

„Неће ти сметати ако пустим Нину Симон?

– Ни најмање.”

Тихи блуз је лагано испунио просторију.

– Знаш, после толико времена, изражавамо се на исти начин.

– Не говоримо више о истим стварима.




Када крећеш?

– Прекосутра.




– Нема изгледа да промениш одлуку?

‑ Нема смисла говорити о томе сада.




– Ах.”

Нина Симон је певала „My babe just cares for me...”



– „Била сам заборавила колико су њене песме тужне.










– Нисмо је одавно слушали.

– Да, одавно. Скуваћу нам кафу.”

Отишла је до кухиње. За то време, устао је и окренуо плочу, затим је пришао прозору, размакао завесу. Ветар је почео дувати и наоблачило се нагло.

Ушла је поново у дневну собу, спустила послужавник на сточић и насула кафу.

„Седи, молим те.





– Постоји некакав чудан склад, тајни споразум између ствари. Погледај време.

– Седи, охладиће ти се кафа.




– Сећаш ли се Венеције и оног малог кафеа у којем су газда и келнерица плесали? Имао сам утисак да је читава вечност стала у оних неколико минута.

– Играли су танго.

– Нису. Време је да кренем.”



Седео је и није се померао. Узео јој је цигарету и запалио.




„Време је да кренем.

– Ниси попио кафу.

– Није важно.”



Полако је устао и кренуо према излазу. Застао је поред ње и погледао је, а онда је окренуо главу према грамофону.

Ухватила га је за руку у том тренутку, и стала и сама. Посматрали су се, а онда су лагано, лагано заплесали.

Смедерево, 17. 09. 1994.

Путовање на крај света (недовршено)

Магична врата

Као што је Њутн целог живота остао дете које се игра камичцима на плажи, тако и сам целог живота вирим кроз закључана врата, иза којих откривам један леш за другим, и питам се само када ћу наићи на свој.

Анализирајући сопствену технику писања, увек уочавам исту матрицу, да не употребим реч која је неупоредиво више у моди, структуру: причу увек почињем анализом меланхолије, туге, да бих одлутао за сликама које је изазивају, за својим књишким реминисценцијама, за својом болесном ерудицијом. И живот почиње ту, на том месту, мој живот, који одједном више није пуна пиксла, Ретрингово налив перо и најчешће празан лист папира, ни болест, болест која неумољиво стиже и која ће ме ускоро однети, већ путешествије мрачном и помућеном маштом, упознавање и убијање мојих других ја, понирање, понирање све дубље и дубље из приче у причу.

И то је разлог због којег, застрашен дубином, никад не завршавам своје приповетке, већ их прекраћујем.

Гринвалд

Видео сам када је Гринвалд први пут прочитао мисли саговорника, и осетио исту бескрајну радост када сам први пут и сам успео у томе, кад су ми се људи отворили као илустроване књиге бајки. Очекивао сам какофонију гласова око себе, међутим свет мисли је свет тишине и боја̂.

Књига

Књига је била подељена на седам ненасловљених поглавља, тематски одељених, чија је структура била очигледна и симетрична. Прва три поглавља била су посвећена светлој страни: лечењу лековитим биљем, напицима, развијању духовних моћи; други део, од три поглавља такође, мрачној страни: отрови, чини и свет духова. На крају, одељак који је одударао и тицао се вештине сањања.

Читање је ишло тешко: језик је био чудна редакција старословенског, с бројним непознатим речима чије је значење морало бити васпостављено поређењем с другим језицима. Учио сам разне словенске језике, обнављао знање латинског, удубљивао се у упоредну граматику, али су поједине нејасноће остајале, одломци нису имали смисла. Касније сам открио да поједине редове, реченице, ваља читати наглас, при чему, опет, није било лако спознати прави изговор – тада се откривала њихова бајалачка природа.

Имена без људи

Јакоб Гринвалд, Растислав Сорб и Бромислав Фридштајн су ми се најчешће појављивали у сновима. Гринвалд је знао да је светли тунел творба Сотонина да затоми ослобођене душе, и тражио је други излаз – повратак у други живот, у још један круг патњи, сада кад се сећао свих, чинио му се неподношљивим; Фридштајн, који није веровао у постојање душе, још је чекао своју неумитну смрт, ишчезавање у ништавило. Сорб је лутао неутешан јер је погинуо непричешћен бранећи прво руско утврђење, и тражио је и даље опрост грехова.