Чувар врта

мом милом оцу

The devil that haunts me

Ова је прича, као и све које сам написао, измишљена, састављена од делића чије порекло не знам и који, сами за себе, не значе ништа: успомене везане за места, људе и времена које једва памтим, и све у име маркесовског демона који ме походи. Као и увек, описујем валцер на супротним странама осе света отуђених људи, уплашених пред властитом жеђу за животом – једноставну љубавну причу какве нико не разуме, јер је њихово богатство скривено и лепота ефемерна, као осећања из којих се рађају. Пишем и из осећања тежине: и ова прича, као античке трагедије, има ничеовску музику која је прати, баладу о птици и вуковима, о љубави и тами, чије стихове наводим као наслове одељака. Моји се ликови опет зову Татјана и Лука: глумци који се појављују у свакој представи, час као Алсест и Селимена, час као Отело и Дез­демона, коначно као Абелар и Хелоиза јер је понор између мушкарца и жене широк, мрачан и блистав као Млечна стаза, а њихова игра – и танц и глума – вазда наново испричана Historia calamitatum.

Лука се тргао из сна и гушио се. Почео је дисати равномерно и дубоко, и осетио је сву тежину свог страха. Склопио је очи и живе су слике сна биле још ту: Татјану, коју је, полумртву, после дугог трагања, изнео из логора смрти; њени пријатељи који су им се у даљини смејали; нестварну капелу у коју су је на превару увели да се венча с другим човеком и где је осуђена да буде жива укопана. Држао ју је на коленима, грлио као дете и плакао.

Устао је и отворио прозор да се надише хладног јутарњег ваздуха, и није знао да ли је сањао ноћне море што се гуши, или се гушио зато што је сањао ноћне море. Питао се имају ли такви сни неку дубљу раван, везу са стварношћу, и осећао је како треба да је позове. Склопио је очи и одрично заклимао главом.

Сишао је у приземље, у кухињу, и приставио кафу. Ушао је затим у дневну собу да види како му је оцу, није ли му што потребно. Старац је лежао на троседу и гледао телевизор. Лука га је пажљиво покрио, ољуштио му је поморанџу; у тишини су изменили саучеснички поглед и насмешили се један другом. Затим се вратио у кухињу где је вода за кафу одавно била уврела, па је само скинуо лонче с рингле и запалио цигарету.

Кренуо је неколико пута руком ка телефону, али је сваки пут одустао. Била је растргнута бројним обавезама. Отац јој је такође био тешко болестан и њене су муке биле много веће од његових. Уосталом, шта да јој каже? Да ју је сањао и осећао тугу? Да се гушио?

Значење сна није му било јасно, али мени, који сам такође видео све те слике и борио се за њен живот с њим, и који опет сањам Татјану после толико година, јесте. Буди мио, јер свако кога сретнеш носи тежак терет, свако узалудно војује смртан бој: у тренутку када је Лука изишао на терасу да се надише зимског ваздуха и када се загледао преко брежуљака, она је истрчала из болничке собе у којој су се лекари узалудно, последњи пут, борили за живот њеног оца, чија су плућа, изједена раком, отказивала.

For is she not the fairest in all the broad land

О судбини ништа не знам, нити сам сигуран да постоји. Несигурно претпостављам да срећни људи не верују у судбину: срећа је нешто што се уме, што се зарађује, за шта се човек бори. Зла худ је оно што нам се дешава. Судбина, стога, постоји само за несрећне, јер се они, ваљда, не боре за властиту несрећу.

Татјана је одмах знала да је судбина када је њен телефон зазвонио и када јој је рекао да су га морили сни: њен је отац управо био издахнуо у ужасним мукама, и седела је, без речи, ошамућена, у ходнику болнице, док су сузе саме текле.

Испричала му је шта се управо десило, описала последњи стисак прстију и последњу размену погледа, и рекла да је знала да ће звати. Онда су ућутали, јер није имало шта да се каже, а оно што су одједном схватили, као разумни људи, нажалост, нису могли да кажу. Штавише, њено „знала сам да ћеш звати” јој се учинило сувишним.

И он је ћутао, јер није био ни тренутак ни место. Касније је, у неколико наврата, претресао све што му се, пре, чинило случајношћу: мислио је на све моменте када је руком кренуо ка телефону само да би телефон зазвонио, присетио се реченица које је започео а она завршила, и њихова уобичајеног односа, који је био, одједном је то увидео, саучеснички однос старих супружника.

Али највише га је мучио сан, и неподношљиво гушење које је осећао када се пробудио, и најзад је схватио страх свога оца, тако храброг, тако чврстог, да без речи подноси нељудске болове које узрокује рак костију, када би га срце и плућа ослабљена лековима издавали.

Као демијург у њихову свету, могао бих да допуним: небитно је што су им имена почињала истим словом, или што су им имена очева такође почињала истим словом, што је била рођена истог датума кад и његов најбољи пријатељ те је тако памтио кад треба да јој честита. Судбина их је спајала као казну за охолост, јер су били све што оном другом не одговара, да им докаже да срећа не долази лако, већ да се за њу ваља коцкати.

His mad mind had trapped him with a kiss

Када сањам своју кућу, увек је то она у којој сам одрастао, камена алпска кућа с бродским подом у Француској, и великим спољним степеништем који прати падину. Видим свог мачка, који скаче на браву и помаља главу да бих га пустио унутра, а затим долази да одспава на мом јастуку. Татјана ме зове и седимо на врху степеништа, пијемо кафу и гледамо сунце како залази изнад шуме. Не окрећем се према њој – јер у сновима никад не видим њен лик – већ само назирем косу боје јесењег лишћа и чујем њен дубок глас.

Моја Татјана није Лукина, наравно: за разлику од њега, никад је нисам нашао. И ако имају икакве сличности, то је стога што не могу све измислити, што је живот маштовитији од писацâ. Писци се крећу у оквиру вероватног, живот -- мада само линеарна пројекција, само једна нит од могућих -- остаје, у кавезу у којем смо заточени, истинит: он тка од неупоредиво мање тананих ликова неупоредиво сложеније односе. Живот и свет, такође, не потчињавају се језику: волети не значи волети, живети не значи живети, као што ни сањати не значи сањати.

Паралеле у њиховим животима се нису заустављале на ситницама: напротив, ти су животи текли, као реке, истим слаповима ка истом мору. Из сиромашних породицâ људи оданих једни другима, упловили су у бракове с особама посвећеним само сопственим амбицијама и стремљењима. Као када у банци узајмите непостојећи новац, заснован само на обећању о враћању дуга, своје су снове градили као куле у ваздуху, враћајући главницу и камате на непостојећу љубав. Поучени неуспехом, тражили су гаранције, али су такође знали да само њихова безусловна искреност, доследност може предстајати за њих, и зато су једно другом могли да признају љубав само пијани, лапсусима.

Она му је, припита, понудила да остане да преноћи, пољубио ју је у чело као дете, да јој покаже да не остаје не зато што то не жели – желео је то изнад свега – већ да би је заштитио. Пада ми на памет и да су му кола била у квару и није имао доброг превоза, па је препешачио последњих петнаестак километара по вејавици и стигао кући болестан.

Кад јој је пијан изјавио љубав, сачекала је следеће јутра да потражи одговоре које, у том тренутку, није смео да јој пружи. Замишљам их како седе у неком бифеу, она наручује дупли доручак, он се прави да се не сећа шта јој је претходне вечери рекао, и после много околишања, кључни део разговора тече овако:

„Знаш, ја нисам жена која дели свог човека.

– А ја свог сина волим највише на свету.”

Лингвисти би ове реченице вероватно проучавали као перлокултурне чинове, а читаоци би интуитивно схватили шта оне значе. Читаоци су обично у праву, не писци – увек ме изненађује што никад не напишем оно што сам желео. Тако, овде ми се чини да они не говоре једно друго збогом, већ да изнова изјављују љубав, очајнички тражећи начин да пруже једно другом гаранције које се могу засновати искључиво на безусловном одржавању задате речи. Како започети однос утемељен у поверењу, ако је то поверење изграђено на низу превара? Како веровати некоме спремном да све изда? Покушавајући да сачувају чисту савест, рекли су супротно од оног што су стварно мислили.

The rain song

Сањао сам монтажну бараку коју називају болничким одељењем и собу у којој је мој отац умро. У њој, вадили су срца и бацали их на гомилу, јер су лекари одавно схватили да људи не само што могу, већ треба да живе без срца. Један од њих, пријатељски расположен према мени, заказао ми је операцију за 2. јун. Погледао сам кроз прозор: моја кола су била препречила бетонску стазу која је водила излазу. Падао је мрак. Осетио сам хладноћу своје зиме и помислио да никада неће проћи.

Заједно су путовали колима на далеки, инострани семинар. Попила је лекове против мучнине кад су сишли са аутопута у Вал д’Аости, и спавала немирним сном. Није успевао одвојити поглед с предела којим је пут кривудао, усред високих литица племенитих планинâ, обасјаним заслепљујућом лучом пролећна дана.

Непрестано се окретала у сну и бунцала. Најпре није знао шта да чини, а онда је одлучио да је пробуди и прстима је нежно, и без дејства, додирнуо њену руку. Покушао је да то понови мало снажније кад га је зграбила за шаку. Још је спавала; бунцање и окретање су престали и могао је чути њено све равномерније и тише дисање. Држала га је док није учврстила сан и утихнула сасвим.

Касније, стајали су на паркингу и посматрали осунчану долину скривену у брдима, кућице у даљини, зимзелене шуме и оголеле врхове. Погледао ју је и насмешио се. Уз осмех, питала га је: „Зашто ме гледаш?‟. Није одговорио.

Био је срећан.

I got a stone where my heart should be

Исто је са људима, коњима и псима: ништа не жели да умре. Данас је угинуо Пека, зечић моје ћерке и плакали смо заједно док смо јурили од једне затворене ветеринарске станице до друге. Молио сам се да се његова душица мила врати јер је с нама био срећан, али сам се сетио да мој окрутни бог, створен по лику човечијем, не даје душе ни животињама ни сиромасима.

Помислио сам, у једном тренутку, да се то мој отац вратио да би још који тренутак провео са унуцима које је неизмерно волео, а затим сам сео за свој радни сто и, као кажњени првак, писао страницама нисам луд, нисам луд, нисам луд.

Нисам луд. Сахранио сам Пеку на дну баште, недалеко од местâ где леже Будимир, Јеремија и Ђорђе, моји одани пси.

Achilles last stand

Умрети је тако једноставно — довољно је знати да си мртав, и престати сањати; а сазревати је као гледање у лице Медузе: најпре се скамене стопала, затим ноге до колена. Само се жуч не може окаменити.



Пришла му је с леђа и прекрила очи, али је знао ко је, и почео се отимати. Одједном ју је видео и боје су биле нестварне: прекривали су их бело, црвено и плаво, и схватио је да је пет сати, да сања, и да она вероватно њега сања пред буђење — или се већ пробудила, била је раноранилац, и тог јутра није бесна ни на њега ни на себе — и почео је да се отима и да јој говори да га пусти, да престане, да не може опростити.

Постао је свестан да прича у сну, неуспешно покушао је да се пробуди, и онда се окренуо к њој и почео да јој милује косу и љуби лице. Била је нагло остарила и изгледала је као џангризава, огорчена старица, али се сваким његовим миловањем подмлађивала.

Пробудио се и одмах се покајао. Био је сигуран да је непатворена стварност луцидних снова стварнија од живота, и боје су биле рајски лепе. У сновима је успевао видети зелену и љубичасту, које иначе није могао. У обичним снатрењима позадина је увек била тамна, увек је био полумрак.



Сазревати је као гледање у лице Медузе, и нисам се усуђивао да се окренем. Седели смо и даље на степеништу пред мојом старом кућом, држали шоље кафе у рукама и посматрали околне планине и сунце које залази изнад шуме. Рекла је:

— Желела бих да никад нисмо живели.

Танго

Лелујаво међувреме када се човек нађе на оштрици која одваја љубав од ништавила, и са које мора убрзо да склизне, било да се врати у свет узрока и последица или да се отисне у неспознато, значајан је и инспиративан када пишете приповетке. Борхес, Карвер, па и Хемингвеј су chiaroscurom великих маестра барока своје најлепше приче исприповедали о тој песми сирена коју људи танане и лепршаве уобразиље кад тад зачују.

Нисам попут Борхеса чаробњак, али чу ипак покушати да опишем кратки сусрет страсти, музике и тишине, састојака волшебног еликсира који нас годинама потом подмлађује, барем за тренуће успомене, као опијум уздиже дух до тамних, опојних висина, и као опијум, када нама овлада, одвуче у понор. Прича је веома једноставна, но то је још једна потврда да се живот уистину одвија у бескрајним, сеновитим меандрима наше психе, да је његова срж скривена негде у раскораку између поступака, дешавања и речи, непојамна и неухватљива.



Седели су на троседу у дневној соби, с празним местом међу њима. Гледао је кроз прозор пролетње листање ораха у дворишту, док је помно посматрала, као да је први пут види, репродукцију Ђорђонове „Олује”.

„Чудно је како никад досад нисам приметила претећу тишину која извире из ове слике. Као да надолази плима која ће потопити читав свет.



Ти си је купио, зар не?



– Аха. Прошло је много времена од тада.


… оно што нам увек недостане. Да ли је ико имао стрпљења да проматра бубрење пупољака? Волео бих да могу уочити трен када цвет пробије опну и почне расти.

– Говорим о другој тишини. Хоћеш ли да пустим неку плочу?“

Климнуо је главом.

„Неће ти сметати ако пустим Нину Симон?

– Ни најмање.”

Тихи блуз је лагано испунио просторију.

– Знаш, после толико времена, изражавамо се на исти начин.

– Не говоримо више о истим стварима.




Када крећеш?

– Прекосутра.




– Нема изгледа да промениш одлуку?

‑ Нема смисла говорити о томе сада.




– Ах.”

Нина Симон је певала „My babe just cares for me...”



– „Била сам заборавила колико су њене песме тужне.










– Нисмо је одавно слушали.

– Да, одавно. Скуваћу нам кафу.”

Отишла је до кухиње. За то време, устао је и окренуо плочу, затим је пришао прозору, размакао завесу. Ветар је почео дувати и наоблачило се нагло.

Ушла је поново у дневну собу, спустила послужавник на сточић и насула кафу.

„Седи, молим те.





– Постоји некакав чудан склад, тајни споразум између ствари. Погледај време.

– Седи, охладиће ти се кафа.




– Сећаш ли се Венеције и оног малог кафеа у којем су газда и келнерица плесали? Имао сам утисак да је читава вечност стала у оних неколико минута.

– Играли су танго.

– Нису. Време је да кренем.”



Седео је и није се померао. Узео јој је цигарету и запалио.




„Време је да кренем.

– Ниси попио кафу.

– Није важно.”



Полако је устао и кренуо према излазу. Застао је поред ње и погледао је, а онда је окренуо главу према грамофону.

Ухватила га је за руку у том тренутку, и стала и сама. Посматрали су се, а онда су лагано, лагано заплесали.

Смедерево, 17. 09. 1994.

Путовање на крај света (недовршено)

Магична врата

Као што је Њутн целог живота остао дете које се игра камичцима на плажи, тако и сам целог живота вирим кроз закључана врата, иза којих откривам један леш за другим, и питам се само када ћу наићи на свој.

Анализирајући сопствену технику писања, увек уочавам исту матрицу, да не употребим реч која је неупоредиво више у моди, структуру: причу увек почињем анализом меланхолије, туге, да бих одлутао за сликама које је изазивају, за својим књишким реминисценцијама, за својом болесном ерудицијом. И живот почиње ту, на том месту, мој живот, који одједном више није пуна пиксла, Ретрингово налив перо и најчешће празан лист папира, ни болест, болест која неумољиво стиже и која ће ме ускоро однети, већ путешествије мрачном и помућеном маштом, упознавање и убијање мојих других ја, понирање, понирање све дубље и дубље из приче у причу.

И то је разлог због којег, застрашен дубином, никад не завршавам своје приповетке, већ их прекраћујем.

Гринвалд

Видео сам када је Гринвалд први пут прочитао мисли саговорника, и осетио исту бескрајну радост када сам први пут и сам успео у томе, кад су ми се људи отворили као илустроване књиге бајки. Очекивао сам какофонију гласова око себе, међутим свет мисли је свет тишине и боја̂.

Књига

Књига је била подељена на седам ненасловљених поглавља, тематски одељених, чија је структура била очигледна и симетрична. Прва три поглавља била су посвећена светлој страни: лечењу лековитим биљем, напицима, развијању духовних моћи; други део, од три поглавља такође, мрачној страни: отрови, чини и свет духова. На крају, одељак који је одударао и тицао се вештине сањања.

Читање је ишло тешко: језик је био чудна редакција старословенског, с бројним непознатим речима чије је значење морало бити васпостављено поређењем с другим језицима. Учио сам разне словенске језике, обнављао знање латинског, удубљивао се у упоредну граматику, али су поједине нејасноће остајале, одломци нису имали смисла. Касније сам открио да поједине редове, реченице, ваља читати наглас, при чему, опет, није било лако спознати прави изговор – тада се откривала њихова бајалачка природа.

Имена без људи

Јакоб Гринвалд, Растислав Сорб и Бромислав Фридштајн су ми се најчешће појављивали у сновима. Гринвалд је знао да је светли тунел творба Сотонина да затоми ослобођене душе, и тражио је други излаз – повратак у други живот, у још један круг патњи, сада кад се сећао свих, чинио му се неподношљивим; Фридштајн, који није веровао у постојање душе, још је чекао своју неумитну смрт, ишчезавање у ништавило. Сорб је лутао неутешан јер је погинуо непричешћен бранећи прво руско утврђење, и тражио је и даље опрост грехова.